Kultura, nacionalizam, diskriminacija

Kultura, nacionalizam i diskriminacija su danas posltale tri reči koje definišu koliko je neki narod napredovao od primitivne zajednice do demokratskog društva. Ali, da li postoji koncenzus oko jasne granice razumevanja ova tri pojma, ili se ona mešaju te danas imamo „neokulturu” koja podrazumeva diskriminaciju, nacionalizam kao osnovu (ne)kulture.

Nesvesno smo stvorili unificirani kulturni obrazac od kog se ne sme odtupiti. Oni koji unesu seme sumnje, ili se upuste u preispitivanje nametnutih dogmi smatraće se državnim neprijateljima jer će to biti napad na samo jezgro i kulturnu bit.

Slažem se sa mnogim filozofima koji smatraju da pod kulturom spada sve što je jedna nacija stvorila, što duhovno što materijalno, i kao takva predstavlja osnovno obeležje nacionalnog identiteta. Nacionalizam, pogotovo u Srbiji, se sve više meša i zamenjuje patriotizmom, koji je mnogo „pasivniji“ oblik nacionalizma. Po mom mišljenju nacionalizam se sve više udaljava od onog dobroćudnog privrženosti naciji, i približava ksenofobiji, i otvorenom iskazivanju mržnje prema onome ko je drugačiji. S druge strane, diskriminacija i nacionalizam uvek idu jedno  s drugim, s tim što diskriminacija sa sobom nosi širok spektar mržnje na svim nivoima. Diskriminišemo sve što “odstupa” od onog brutalnog bazičnog stereotipa koji nas okružuje.

Od straha da ne budemo diskriminisani, postajemo oni koji diskriminišu; svesno odbacujemo mnoga uverenja samo da bismo dobili društveno “amin” postojanju za koje se borimo u ovom bolesnom društvu. A kakvo je to društvo? Reklo bi se, bure baruta na staklenim nožicama, pri svakoj anomaliji i blagom povetarcu spremno da eksplodira i da uništi i ono malo prividnog ugleda koje ima.

Nacionalizam i diskriminacija predstavljaju glavni kamen spoticanja u ovoj zemlji i zahvataju sve generacije. Smešne su situacije u kojima naši vršnjaci brane ljude koji su ubijali nedužne ljude, a da pri tom nisu ni bili rođeni kada se to dešavalo, a opet o tome govore sa tolikim žarom, kao da su se borili u prvim redovima. U današnjem „urbanom rečniku“ nacionalizam predstavlja osnovu vaspitanja, tako da se podrazumeva voleti Kosovo iznad svega, mrzeti one koji su protiv Srbije (čak iako nisu). Diskriminacija podrazumeva stereotipizaciju svega oko nas. Znači, po „bontonu diskriminacije“ treba: pobiti sve homoseksualce, Rome, ženama dodeliti isključivo ulogu majke i domaćice; sve u svemu, treba biti neprijateljski nastrojen prema svima koji ne spadaju pod onaj klasičan srpski stereotip propisan od strane društva.

Problem leži u tome što su se ova dva pojma duboko ukorenila u naš kulturni identitet. Društvene, istorijske i razne druge okolnosti uticale su na ovaj fenomen koji je svojstven isključivo balkanskim narodima. Treba očistiti kulturu od tih pojmova kako bismo postali jedna zdrava nacija.

Na neki način i ne mogu da krivim srpsko društvo, koje se i ne razlikuje toliko od ostalih “razvijenih zapadnih društava” jer, u osnovi svakog društva je “zamišljeni neprijatelj” koji stvara, održava i jača vezu između sunarodnika. Nama su to, izgleda skoro svi naši susedi i “uvek-protiv-nas Amerikanci”, Amerikancima su to “globalni teroristi” željni anarhije i džihada. Sa slobodom mogu da tvrdim da smo mi i Amerikanci najdalje otišli sa “odbranom” od zamišljenog neprijatelja jer smo uspeli da od celog sveta napravimo lično naše, i samo naše neprijatelje koji nikada ne spavaju, uvek žele da nam napakoste i toliko su se infiltrirali u naše živote da bez njih mnogi više ne bi videli ni svrhu svog života.

Prvo treba krenuti od nas samih, trebalo bi da prihvatimo sve ljude oko nas onakvim kakvi su, a ne da ih delimo po boji, polu, orijentaciji ili veri jer ako drugi krenu našim stopama vremenom će nacionalizam postati benigni patriotizam, a diskriminacija će se sretati samo u rečnicima.