Blog paprikaš

Možda će ovo biti moj najdosadniji blog zato što sam ja danas najverovatnije najdosadnija osoba na planeti jer se nisam pomerio iz kreveta od kako sam zaspao sinoć, a možda će iz ovog i proizaći nešto inovativno i interesantno.  Zakazali su mi svi vidovi dokolice, počev od fejsa i svih sajber vidova istog...toliko mi je bilo dosadno da sam počeo da rešavam ukrštene reči...znam, i ja sam se osećao kao da sam iz Srednjeg veka...

...i evo upravo dok ovo pišem palo mi je nešto na pamet...koji li će vid "komunikacije" koristiti moji unuci i njihova deca...da li će to biti neki transmisioni teleporter čestica, ili astralna projekcija...hmmm...bar mi je mašta još uvek uključena.

Nemaš šta ni da vidiš na TV-u ili da pročitaš u novinama, pa makar i on line izdanje, pošto nas već mrzi da odemo do najbliže trafike i kupimo novine i prepustimo se onom doživljaju ispijanja kafe i listanja novina, nego, da se vratim na temu, samo slušamo o umiranju i ratu, ovih dana, "mrtvu" trku vode Ejmi Vajnhaus vs. 92 mrtva Norvežana, pa kada na to dodate i oko 1000 "dužno-nedužnih" Libijaca, par mrtvih talibana u Avganistanu i još po neku nuklearnu ili neku drugu katastrofu, stvarno poželite da se probudite sutra i odete na posao, zar ne? (ako vas pre toga ne ubije krastavac ubica iz Španije, koji je poreklom iz Nemačke sa holandskom licencom). A gde su dobre vesti? Uspesi, dobra dela? Zvuči poznato? Ili je to jednostavno naša potreba da se sladimo tuđom tugom i nesrećom kako bismo zaboravili na sopstvenu...

Sada čitam poruku prijatelja iz Malezije koja glasi:

"Through you I feel that it is alright to be free and ignore the way the world sees us."

Hmmm...pa dobro, malo neozbiljnosti nije na odmet, i drago mi je da je neko tu "neozbiljnost" dobro prokomentarisao i izvukao neku pouku iz nje. Ne znam ni zašto pišem o ovome, sve mi leti levo desno trenutno, tak oda skačem "s cveta na cvet kao radoholik" što bi rekla jedna "ugledna" estradna zvezda sa naših prostora.

Razmišljam kako da se aktiviram...proveo sam godinu dana života radeći ništa, samo faks, stan i glupiranja. Treba mi nešto više, planiram posao, planiram da se aktiviram u AIESEC-u, već ću početi sa radom u on line novinama, nadam se uspešno, jer već imam neke planove kako ću i šta raditi, što je u neku ruku dobro jer pokazuje moju volju da radim i nadam se da neće ostati samo na "volji".

Kažu da su studentske godine najbolje i nezaboravne, i ja imam osećaj da moje godine prepuštam tom zaboravu, ali ne samo ja, mislim da je to slučaj sa većinom studenata u Srbiji, jednostavno smo nezainteresovani, ili nedovoljno motivisani da spoznamo sopstvene mogućnosti, jer većina radi po default šablonu da odradi samo ono što se zahteva, ništa preko, ništa radi sebe, samo onoliko koliko je dovoljno da se preživi. 

Ne želim više da bacam ideje "na random", neka ovo bude kraj, a možda i uvod u gomilu besmislenih blogova koje ću pisati usled nervnog rastrojstva, no dobro, stay in touch people.... La revedere...paaaa :) 

 

Neke stvari se jednostavno dese aka Priručnik za nenadano

Kao što naslov kaže, neke stvari se jednostavno dese...pa eto, za one koji nisu bili spremni pišem mali priručnik

A koje su to neke stvari? To su stvari koje nam promene život iz korena. Nekada su to mali događaji, a nekada veliki. To vam je efekat leptira-ako leptir zamahne krilima u Čileu to može izazvati uragan u Srbiji. Još bolji primer je domino efekat-jedna sitnica pokreće gomilu stvari koje se pretvaraju u lavinu događaja. 

Šta god da nas je snašlo, pre svega treba biti racionalan koliko je to moguće i nikako ne gubiti glavu ili se previše zadržavati na analizi novonastale situacije. Treba imati dobru kalkulaciju kako da ostanemo svoji i sačuvamo integritet u svemu tome. Ne treba padati u očaj i verovati u neke sile koje će nam pomoći-ne, dragi moji, mi treba da budemo ta sila koja će nas pokrenuti i eventualno preokrenuti situaciju u našu korist.

U većini slučajeva će te posledice biti trajne, ali moramo izvući neku korist od njih, ako ne pozitivnu, onda kao opomenu za nas, da se tako nešto više ne ponovi, i to bi trebalo da nam uvek bude usađeno u podsvesti, jer retke su nenadane stvari koje sa sobom nose pozitivne posledice. 

A tu je i još jedan aspekt-učiti na svojim greškama-ali neke greške su jednostavno preskupe da bi se na njima učilo, zato treba uvek analizirati i tuđe greške ili stavljati sebe u tuđe cipele i dobro razmisliti kako bismo mi postupili u datoj situaciji, jer nenadano vreba iza svakog ćoška.

Ne možemo ni uvek biti spremni, ne možemo 24 časa dnevno očekivati nenadano, jer onda to ne bi bilo nenadano. Jednostavno uvek treba imati "switch on" dugme koje će se uključiti onda kada racionalnost zataji. 

Nemojte misliti da ste ispod nekog staklenog zvona i da ste zaštićeni od svakog mogućeg uticaja loših stvari, nenadano uvek čeka, na trenutak ćete se opustiti, i eto, ono je tu ispred vas-okreće vam život za 180 stepeni, uzima od vas sve što znate, ostavlja vas na milost i nemilostč-tada naše "switch on" dugme treba da proradi i natera nas da pronađemo pravi put do najboljeg rešenja, a ne da lutamo sokacima i prečicama koje nas samo još više vuku ka dnu. 

Ostaje nam samo da se nadamo...to je jedino dobro pre nego što nam se nenadano desi, jer kad se desi, treba zaboraviti onu parolu da nada poslednja umire, jer kod nenadanog, nada nam ništa neće pomoći već će samo od nas napraviti slabašna stvorenja koja očekuju da rešenje padne s neba, osim ako rešenje vaših problema nije mrtva ptica koja pada sa neba... Toliko za sada... :) (i šta god da se desi, koliko god da smo očajni, smejmo se i kad bismo plakali hteli)

Hitch hiking subkultura

Ever heard of it?

Znate, to je ono čega u Srbiji nema.

Evropa je puna studenata koji preko cele godine uče kako bi odvojili nešto slobodnog vremena kako bi se odmorili od svega i na trenutak se vratili u civilizaciju. I onda, naravno, makar u Srbiji, bombastične cene aranžmana, luksuynih prevoza i apartmana, a pita li se neko odakle jednom prosečnom studentu, pogotovo iz Srbije, novac za sve to. I ne preostaje nam ništa drugo nego da se pržimo po lokalnim pretrpanim bazenima.

Naravno, u normalnom delu Evrope koji se ne zove Srbija postoji nešto što se zove hitch hiking, i ljudi koji će drage volje pokupiti studente, bilo zbog jednostavnog dobrog čina, ili zbog društva... Bilo kako bilo, u Srbiji će se retko ko naći ko bi povezao nekog nepoznatog studenta, pogotovo stranca, na neke dalje relacije.

Da li je neki tamo Rumun bio u obavezi da poveze par internacionalnih studenata iz Sibiua do Brašova (150km), iako mu nije bilo usput, ali eto, rešio čovek da pomogne. To je ono što se zove prava samarićanska pomoć.

U Evropi se tako putuje, to je studentsi način putovanja, pun adrenalina i avantura, a ne sedenje u luksuznom čarter letu do hotela sa 5 zvezdica! I upravo zbog tih malih i beznačajnih stvari nikada zapravo nećemo postati deo Evrope.

U potpisu, hičhajker :)

Srpsko-rumunska politika/Sârbo română politică

Evo već nedelju dana apsorbujem rumunsku kulturu, i mogu da kažem da možemo samo da se pokrijemo... Elelm, sigurno su vam poznate predrasude koje "nebeski narod" ima o ovim ljudima, pa ću ih ja sada jednostavno razbiti...

PREDRASUDE:

1.NISU SVI RUMUNI ROMSKOG POREKLA (TJ. CIGANI)

Dakle, stoji činjenica da ih u Rumuniji ima malo više nego što bi trebalo, ali to su Romi kao isti oni koji će vam u Srbiji tražiti 5 dinara, štaviše, imam utisak da su ovi rumunski malo emancipovaniji od naših... Može biti da je to uticaj EU. I, naravno, Romi su ljudi kao i ja, i svi mi-to što smo mi od njih napravili lopove, neobrazovane i bacili stigme na njih je problem naše ksenofobije... Ali oni nisu stranci!

Na severu Rumunije ih praktično i nema, a i po mom mišljenju, oni koji su tu, lepo su se uklopili. I najvažnije od svega je da Rumuni o Romima ne pričaju loše kao mi Srbi-znači, tolerancija radi!

2.RUMUNIJA NIJE SIROMAŠNA I ZEMLJA "VUKOVCA"

Da, nije to ona zemlja trulog komunizma u kojoj je vreme stalo. Naravno, nije ni sve savršeno, ali se vidi da ljudi žele da iskoriste sve da bi napredovali. Turističke atrakcije i ne toliko visoke cene donose dosta novca. Standard je bolji od našeg, vozovi su mnoooooogooooo brži, što je meni kao studentu mnogo bitno.

I ne, Rumuni definitivno više nikada neće dolaziti u Srbiju da rade, jer smo mi ti koji bi trebalo da dođu ovde i mole za posao.

3.RUMUNI I MAĐARI - SRBI I ALBANCI

Jedna stvar u kojoj smo isti sa Rumuni je definitivno mržnja prema susedima.

Primetno je da Rumuni Mađare mrze iz dna duše. Ako je za verovati Rumunima, Mađari ih tretiraju kao niža bića, što je zapravo vrlo verovatno jer su ovde u nekim mestima čak Mađari dominantna nacija. 

                                            Biserica Neagră din Braşov

Sve u svemu, mislim da će preostalih 30 dana proći brzo, ali da ću svaki dan saznati po nešto novo o ovom narodu. :) 

Čiste ulice, nasmejani ljudi, isti problemi kao i u srbiji, ali opet, za nijansu bolje....

La revedere tuturor...:)

Caminul 8, Memorandului 32, Brasov, Romania

Part I - „I am sorry for the grammatical mistakes!“  (followed by a sad face) „Nu vorbesc romaneste...“

„I am sorry for the grammatical mistakes, I am not so fluent in English“ za ovo kratko vreme od nekih 30-ak sati sam čuo najmanje dvadeset puta... crta-tačka-crta

Mislim daaaaajte ljudi.....“I do make mistakes also, I am not a native speaker for the love of God“ (a face in pains)

Ne znam šta je poenta ovog posta, ali jednostavno apelujem na sve ljude ovog sveta, počev od braće nam Rumuna, da se ne plaše govora sa drugima na engleskom... Mislim, realno gledano, da li bi se svi ti „english-native-speaking“ ljudi namučili da nauče neki drugi svetski jezik, a i ako se nađe poneki Ajnštajn među njima pa i da zna da „natuca“ malo francuskog ili španskog, to je obično neka primordijalna supa „franglish-a“ i „spanglish-a“ koja para uši.

Mislim niko nije savršen, ali „istočni Evropljani“ toliko tenduju da se edukuju da se ne primete mistejkovanja, da u tom tendingu čak i čejndžuju svoje „home made“ reči forinerima, as you can see in the last paragraph, or even replace the whole sentence by an English one, i sve to samo da bi ih isti ti koji ne znaju na mapi da ih nađu, džadžingovali njihovu želju da budu part of the global village.

Part II – Neka se zove „dušek bez mandraca, gde je mala maca“

Ne znam ni što postoji part two, kad ću u njemu ionako samo da kažem da čekam maj klin shits end pilou tu arajv and da neko sluša neki ektrimli šiti  roumejnijan rep wannabe... I koja je the point da dobiješ SIM card, a da ne znaš svoj broj. Neznani Rumun-cimer rešava to dok ja pišem kao neki blog wannabe...

Mi-e foameeeeeeeeeeeeeeeeee...... xD odoh jesti čega.... :D

Stay in touch with me people... La revedere tuturor! :D

Srdačno, and u attachment-u, from Romania with love!

Part III – Dok čekate pikslu u „fumatul este interzis“

Welllllll.....jesti pilav u sred Brašova je super...ali...bez piksle, i ako ste na ljubaznom rumunskom pitali da li je pušenje zabranjeno, i dobili odgovor „NU“ pa još i ne dobiti pikslu...hmmm...malo čudno. Ali ipak, neka bude da je u redu... Pa još i manjak neta... i odrđenih neophodnosti. Ali opet....ok... Za prvi dan i nije tako loše, ko bi rekao da Srbin i Gruzinka mogu da nađu zajednički jezik, doduše u rumunskom specijalitetu srpskog jela. Samo da se dokopam magičnog mesta i sve će biti ok, a da pri tom izbegnem „vojzin“...(prokleta bila rumunska neuspela jacobs kafa!!!)

A sada zbilja, paaaaaaaa.....

Ukoliko posle ovoga usledi i pt IV, somebody is gonna be dead..... xD

(uz dan zakašnjenja, ali ne kasnim samo ja...tisk tisk tisk....) 

U šta da verujemo?

Već par dana mi je u glavi slika jednog mog poznanika koga sam sreo pre neki dan. Imao je na glavi četničku šajkaču, a inače je poznat kao simpatizer određenih "antisemitskih" ideja. U šali sam ga pitao da li je "promenio tabor" na šta mi je on, sa velikim ponosm u glasu, odgovorio da je i dalje nacionalista. Samo sam se nasmejao i produžio dalje...nije bilo svrhe držati mu čas istorije (jer su to neki drugi već uradili u svojoj interpretaciji) niti mu objašnjavati etimologiju reči "nacionalizam"...

Rođeni smo u jednom lošem vremenu, kada je rđa koja se godinama taložila počela da ruši klimavu crvenu konstrukciju. Pedeset godina je sve bilo naše, svi su bili braća, svi su bili jednaki, a onda se preko noći sve srušilo i svako je hteo "nešto" što će nazvati samo "svojim" i nedeljivim. I tada je sve ono gurano pod tepih izašlo na videlo...mržnja, agresija, želja da onaj pored nas pati, da ga nema...

Neću pričati o tome ko je kriv, a ko je žrtva, to nije poenta sada. Poenta je da sva ta monstruozna dešavanja svoj krajnji oblik dobijaju tek sad, u nama, koji smo tada rođeni, i slušamo priče o hrabrim vojnicima koji su se borili za nas, kojima dugujemo sve, koji su svoju krv prolivali za plemenite ciljeve. PLEMENITI CILJ: "istrebiti" onog koji nije kao ti po svaku cenu?!? Ubiti onog koga si do juče nazivao bratom i zajedno sa njim stojao pod jednom zastavom, a sada se boriš protiv njega za ciljeve fantomskih megalomana?!?

Ovako zbunjeni, ne preostaje nam ništa drugo nego da lepo izvagamo sve što znamo, ali opet, to je mač sa dve oštrice-od toliko različitih priča, kako da znamo koja je istinita? Ovo me je podsetilo na priče o frilenserima koji bi snimili jedno selo u plamenu i posle taj isti snimak prodali obema zaraćenim stranama koje bi preko svojih medija taj snimak prikazala kao "zversko delo ovih drugih". Da li je i moja generacija samo snimak koji političar-frilenser prodaje i kupuje na tržištu duša? 

Ovo je doba tranzicije i pomirenja nacija, gde svi priznaju svoje greške, ali većina to čini po default sistemu-jer EU tako kaže. Ima li onda iskrenog pokajanja u tome, i kako da i mi sami verujemo da su neke stvari bile greška kada ih ni naši oci ni političari ne priznaju kao takve.

I šta nam onda preostaje?  
REZIME NEKAD: 
1. Partizani-bastion SFRJ:Četnici-velikosrpske ubice i kolaboracionisti
2. Kapitalizam je smrt:Komunizam je med i mleko
3.Živ(j)eo maršal Tito:Bratstvo, jedinstvo-SFRJ
REZIME SAD:
1. Partizani jedna frakcija pokreta otpora:Četnici podjednako važna frakcija pokreta otpora
2. Hteli-ne hteli, kapitalizam je tu:Komunizam je prevaziđen model samoupravljanja
3. Demokratija u povoju:Beogradski pašaluk

Kad ovako sve izvagam ostaje mi samo da se još zapitam da li sam Srbin uopšte? Ovo svojatanje istorije kojem su balkanski narodi najvičniji samo još više produbljuje granice koje su granate mržnje već iscrtale. Od tolikog svojatanja svega što se svojatati može ne zna se šta je čije, tako da je najlogičniji mogući zaključak-SVE JE NIČIJE.  

Glavni problem je po mom mišljenju što se stalno vraćamo u prošlost sa parolom "da se ne zaboravi", ali, apelujem, u ime svih žrtava, vreme je da se neke stvari zapečate i puste niz reku vremena, jer samo tako mogu zaceliti svi ožiljci koje mi mladi danas najviše snosimo.

POENTA: Gledati u budućnost, ne uzimati prošle događaje i njihove ideologije kao glavna načela, i pružiti ruku drugome, koliko god da nam je nažao učinio u prošlosti, jer u budućnosti ima vremena da se sve greške isprave.