(Kulturni) obrazac Pink televizije

Ponedeljak 29. april, tipična srpska porodica počinje svoj užurbani dan. Dok se pije jutarnja kafa kreće se sa konzumacijom medijskog sadržaja naše „narodne televizije“...

Informativni program nam nudi pregršt laganog infotejmenta. Podaci o zločinima, državnim problemima i ekonomskom stanju u državi su prožeti laganim temama i nasmejanim gostima.

Kreće „Farma“, neuspeli abortus srpske estrade i reality-ja. Između razgovora s kamenom i gledanjem ovog „najgledanijeg srpskog realitija“, biram razgovor s kamenom; taj dijalog će mi više prijati i pokupiću više informacija. Jedan od paradoksa, ne samo ovog realitija, je to da je zabranjeno: pričati o nominacijama, spavati tokom dana, ali nije zabranjeno „voditi ljubav“ ili simulirati istu u prime time-u!

Vreme je za prvi nacionalni dnevnik, naravno uvek praćen statistikama o tome da je najgledanija informativna emisija.

Naravno, opet smo na imanju u Lisovićima, Ekrem je već pijan, par starleta i neuspelih pijanih pevačica se već svađaju, i sve to gledaju neke šatro gorile koje misle da su uspešni pevači.

Nakon toga, „Tačno u podne“, iako je tri popodne. Oduvek me je fascinirala ta emisija. Ena Popov pozove neko „Sašino dete“, koje ispromoviše neki novi „hit“, i pusti napaljene tviteraše da vode emisiju svojim uspaljenim pitanjima.

U međuvremenu, još „Farme“...i to uživo!

Bilo vam je dosta reality emisija (što uživo, što onih montiranih), razmislite opet, jer vreme je za „Kuvanje i muvanje“... Idealna stvar za ruralne momke i devojke da ne izgube nadu.

„Pa, ubacimo i neku informativu, neku laganu, da ne zamorimo narod realitijima“, reče Mitrović i stvori Nacionalni dnevnik,  najgledaniju komercijalnu informativnu emisiju, „sa udelom većim od svih komercijalnih emitera zajedno, po istraživanju neke-i-neke agencije“, na kraju, kao trešnja na torti sledi još statistike renomiranih agencija o tome kako su sve emisije na pinku naj od naj.

Zatim sledi ono što milioni bakica od Preševa do Horgoša željno iščekuje, ono o čemu priča danima, ta slatka mala odevena u sari sa čudnim tikovima glave „Mala nevesta“. Bez ikakve diskriminacije prema indijskoj kulturi, koju veoma poštujem, ali ona serija je, čini mi se, planski stvorena da zaglupi narod. Da li je moguće da ni nakon tri godine ona i dalje traje. Par puta sam spazio natpis ispod serije koji kaže da je ova serija snimljena kako bi se ukazalo na sve alarmantniju činjenicu da se devojčice rano udaju, ali ja tu poentu u ovoj seriji ne videh.

Posle uvezene gluposti, stiže nam naša, „homegrown“ glupost, poznatija kao „Farma pregled dana“. Vredi li komentarisati je?

A onda, vrhunac i najjače oružje Mitrovićevog medijskog carstva: Grand produkcija i svi njeni zli produkti. Taj mali debeli seljačić sa svojim stilizovanim naočarama za vid, i svojim iritantnim glasom („dalje ide, dalje ideeeeeee...“) je koriteći se našom glupošću i želom za prostim medijskim sadržajem napravio pravo bogatstvo unutar Mitrovićevog carstva, ali je plići od Sokobanjske Moravice tokom leta. Produkti tipa: Zvezde granda, Grand parada i Grand, narod pita su postali obrazovno-edukativne emisije današnje omladine. A versko-nacionalni humor emisija poput Kursadžija je tolerantan i društveno prihvatljiv. (A ja se zovem Majka Tereza).

Krećemo opet sa Farmom, opet uživo, ali verovatno sa puno alkohola, i par estradnih umetnika koji vesele „farmere“.

Ukoliko želite da pogledate neki film, moraćete da čekate do pola 4, i da se nadate da neće biti neka B produkcija.

I, draga tipična porodico, šta smo naučili gledajući Pink danas? (prazan paragraf)

Kako izgleda zamišljeni gledalac kome se ova televizija obraća? To je sredovečan građanin, poželjno je da je iz neke ruralne sredine, obično je nezadovoljan stanjem u državi i beg od surove realnosti nalazi u rijalitijima i  lakim zabavnim emisijama. Ako mi ne verujete, možete i da se pogledate u ogledalo, na licu će vam pisati da ste glavni konzument tog programa, jer hteli ne hteli, ako ga ne gledate onda pričate o njemu.

Moramo priznati da je medijski sadržaj Pink televizije postao nezaobilazan činilac svih sfera našeg života i da nam porodica Mitrović oblikuje kako medijsku, tako i našu stvarnost.

„O tempora, o mores“

Žena u medijima: robinja muškom ukusu

Mediji bi trebalo da nam prenose informacije, i sliku o svetu onakvom kakva jeste, zar ne? Da li je tako? Da li se ispod krilatice svih tih javnih servisa i komercijalnih medija da služe narodu krije jedan opasan vid manipulacije? U ovom slučaju, mediji manipulišu nama, usađujući nam poželjan obrazac ponašanja svojim sadržajem i to obično stereotipizacijom marginalnih grupa, u ovom slučaju ženama.  Kako izgleda žena u medijima?

 „Kvazi-uspešna medijska žena“ ima od 25 do 30 godina, ima muža i minimum dvoje dece. Obično je domaćica kojoj nije žao diplome iznad šporeta, jer „žena mora da čuva decu“, a ukoliko i radi, to su neki inferiorni poslovi koji i ne zahtevaju predugo napuštanje kuće i ognjišta.  Primer ovakve žene je danas gotovo izumro, bar ove sa diplomom. Ova slika je najveća laž ujedno koju serviraju mediji, i čini se kao 25-a slika nekog filma, jer je toliko retko viđena u medijima, a opet se nameće svim ženama kao jedini društveno prihvatljivi obrazac bivstvovanja u istom.

„Medijska žena žrtva“ je sredovečna, od 40 do 50 godina, obično je žrtva nasilja u porodici, silovanja, krađe... One su omiljene u medijskom diskursu, jer se time ističe moć muškog zaštitnika kao takvog, i ženska nemoć i glupost, jer se akcenat tada baca na ženino ćutanje o nasilju koje je trajalo, u nekim slučajevima, i više godina. A šta bi bilo da je prijavila? Samo bi je svrstali u podgrupu marginalizovanih žena: „raspuštenica“.

„Mlada, poželjna i sama medijska žena“ je omiljeni medijski proizvod muške heteroseksualne publike, godine su, čini se, nebitne. Ona njima nudi svoj proizvod: alkoholna i bezalkoholna pića, vijagru, prehrambene proizvode... Muški deo publike će sam proizvod identifikovati sa telom gotovo ogoljene devojke i podsvesno će kupovinom proizvoda verovati da poseduju i devojku koja reklamira isti. Ova „mlada žena“ mnogo podmukliji manipulativni efekat ima kod žena, jer gotovo sve žene postaju robinje njene lepote i godina. Kod ove medijske slike se takođe sreće isti vid manipulacije kao i kod „kvazi-uspešne žene“, jer se slika te mlade zanosne žene postavlja kao jedina društveno prihvatljiva.

Žena u reklamama se plasira trostruko: kao proizvod, gde je ona ili mlada i poželjna, uz izuzetno izrazitu seksualnu konotaciju (reklame za pivo, stimulativna sredstva za muškarce...), i sami smo svedoci sijaseta reklama u kome je ona protagonista, i uvek dolazi uz određeni proizvod, neretko i kao nagrada muškarcu za pravi izbor; kao sredovečna domaćica kojoj određeni proizvod pomaže pri održavanju kuhinje, kupatila ili pranja rublja; i na kraju, ona treća grupa jesu „nezadovoljne žene“ koje ili imaju višak kilograma, rascvetale krajeve, ispucale pete. One će tek posedovanjem određenog proizvoda povratiti samopouzdanje i, u većini slučajeva, osvojiti muškarca svojih snova.

Ono malo žena koje istupe iz našeg strogog patrijarhata i stanu na neku od javnih funkcija ubrzo bivaju proglašavane nesavesnim roditeljima, slabim vođama, lošim političarkama... Uprkos zakonima o rodnoj ravnopravnosti i zastupljenosti žena u javnim ustanovama, nepisani je zakon da je njih i dalje najviše na jednom mestu – uz porodicu. A ova medijska će menjati uloge, „jer muškarci znaju zašto“.