(Kulturni) obrazac Pink televizije

Ponedeljak 29. april, tipična srpska porodica počinje svoj užurbani dan. Dok se pije jutarnja kafa kreće se sa konzumacijom medijskog sadržaja naše „narodne televizije“...

Informativni program nam nudi pregršt laganog infotejmenta. Podaci o zločinima, državnim problemima i ekonomskom stanju u državi su prožeti laganim temama i nasmejanim gostima.

Kreće „Farma“, neuspeli abortus srpske estrade i reality-ja. Između razgovora s kamenom i gledanjem ovog „najgledanijeg srpskog realitija“, biram razgovor s kamenom; taj dijalog će mi više prijati i pokupiću više informacija. Jedan od paradoksa, ne samo ovog realitija, je to da je zabranjeno: pričati o nominacijama, spavati tokom dana, ali nije zabranjeno „voditi ljubav“ ili simulirati istu u prime time-u!

Vreme je za prvi nacionalni dnevnik, naravno uvek praćen statistikama o tome da je najgledanija informativna emisija.

Naravno, opet smo na imanju u Lisovićima, Ekrem je već pijan, par starleta i neuspelih pijanih pevačica se već svađaju, i sve to gledaju neke šatro gorile koje misle da su uspešni pevači.

Nakon toga, „Tačno u podne“, iako je tri popodne. Oduvek me je fascinirala ta emisija. Ena Popov pozove neko „Sašino dete“, koje ispromoviše neki novi „hit“, i pusti napaljene tviteraše da vode emisiju svojim uspaljenim pitanjima.

U međuvremenu, još „Farme“...i to uživo!

Bilo vam je dosta reality emisija (što uživo, što onih montiranih), razmislite opet, jer vreme je za „Kuvanje i muvanje“... Idealna stvar za ruralne momke i devojke da ne izgube nadu.

„Pa, ubacimo i neku informativu, neku laganu, da ne zamorimo narod realitijima“, reče Mitrović i stvori Nacionalni dnevnik,  najgledaniju komercijalnu informativnu emisiju, „sa udelom većim od svih komercijalnih emitera zajedno, po istraživanju neke-i-neke agencije“, na kraju, kao trešnja na torti sledi još statistike renomiranih agencija o tome kako su sve emisije na pinku naj od naj.

Zatim sledi ono što milioni bakica od Preševa do Horgoša željno iščekuje, ono o čemu priča danima, ta slatka mala odevena u sari sa čudnim tikovima glave „Mala nevesta“. Bez ikakve diskriminacije prema indijskoj kulturi, koju veoma poštujem, ali ona serija je, čini mi se, planski stvorena da zaglupi narod. Da li je moguće da ni nakon tri godine ona i dalje traje. Par puta sam spazio natpis ispod serije koji kaže da je ova serija snimljena kako bi se ukazalo na sve alarmantniju činjenicu da se devojčice rano udaju, ali ja tu poentu u ovoj seriji ne videh.

Posle uvezene gluposti, stiže nam naša, „homegrown“ glupost, poznatija kao „Farma pregled dana“. Vredi li komentarisati je?

A onda, vrhunac i najjače oružje Mitrovićevog medijskog carstva: Grand produkcija i svi njeni zli produkti. Taj mali debeli seljačić sa svojim stilizovanim naočarama za vid, i svojim iritantnim glasom („dalje ide, dalje ideeeeeee...“) je koriteći se našom glupošću i želom za prostim medijskim sadržajem napravio pravo bogatstvo unutar Mitrovićevog carstva, ali je plići od Sokobanjske Moravice tokom leta. Produkti tipa: Zvezde granda, Grand parada i Grand, narod pita su postali obrazovno-edukativne emisije današnje omladine. A versko-nacionalni humor emisija poput Kursadžija je tolerantan i društveno prihvatljiv. (A ja se zovem Majka Tereza).

Krećemo opet sa Farmom, opet uživo, ali verovatno sa puno alkohola, i par estradnih umetnika koji vesele „farmere“.

Ukoliko želite da pogledate neki film, moraćete da čekate do pola 4, i da se nadate da neće biti neka B produkcija.

I, draga tipična porodico, šta smo naučili gledajući Pink danas? (prazan paragraf)

Kako izgleda zamišljeni gledalac kome se ova televizija obraća? To je sredovečan građanin, poželjno je da je iz neke ruralne sredine, obično je nezadovoljan stanjem u državi i beg od surove realnosti nalazi u rijalitijima i  lakim zabavnim emisijama. Ako mi ne verujete, možete i da se pogledate u ogledalo, na licu će vam pisati da ste glavni konzument tog programa, jer hteli ne hteli, ako ga ne gledate onda pričate o njemu.

Moramo priznati da je medijski sadržaj Pink televizije postao nezaobilazan činilac svih sfera našeg života i da nam porodica Mitrović oblikuje kako medijsku, tako i našu stvarnost.

„O tempora, o mores“

Žena u medijima: robinja muškom ukusu

Mediji bi trebalo da nam prenose informacije, i sliku o svetu onakvom kakva jeste, zar ne? Da li je tako? Da li se ispod krilatice svih tih javnih servisa i komercijalnih medija da služe narodu krije jedan opasan vid manipulacije? U ovom slučaju, mediji manipulišu nama, usađujući nam poželjan obrazac ponašanja svojim sadržajem i to obično stereotipizacijom marginalnih grupa, u ovom slučaju ženama.  Kako izgleda žena u medijima?

 „Kvazi-uspešna medijska žena“ ima od 25 do 30 godina, ima muža i minimum dvoje dece. Obično je domaćica kojoj nije žao diplome iznad šporeta, jer „žena mora da čuva decu“, a ukoliko i radi, to su neki inferiorni poslovi koji i ne zahtevaju predugo napuštanje kuće i ognjišta.  Primer ovakve žene je danas gotovo izumro, bar ove sa diplomom. Ova slika je najveća laž ujedno koju serviraju mediji, i čini se kao 25-a slika nekog filma, jer je toliko retko viđena u medijima, a opet se nameće svim ženama kao jedini društveno prihvatljivi obrazac bivstvovanja u istom.

„Medijska žena žrtva“ je sredovečna, od 40 do 50 godina, obično je žrtva nasilja u porodici, silovanja, krađe... One su omiljene u medijskom diskursu, jer se time ističe moć muškog zaštitnika kao takvog, i ženska nemoć i glupost, jer se akcenat tada baca na ženino ćutanje o nasilju koje je trajalo, u nekim slučajevima, i više godina. A šta bi bilo da je prijavila? Samo bi je svrstali u podgrupu marginalizovanih žena: „raspuštenica“.

„Mlada, poželjna i sama medijska žena“ je omiljeni medijski proizvod muške heteroseksualne publike, godine su, čini se, nebitne. Ona njima nudi svoj proizvod: alkoholna i bezalkoholna pića, vijagru, prehrambene proizvode... Muški deo publike će sam proizvod identifikovati sa telom gotovo ogoljene devojke i podsvesno će kupovinom proizvoda verovati da poseduju i devojku koja reklamira isti. Ova „mlada žena“ mnogo podmukliji manipulativni efekat ima kod žena, jer gotovo sve žene postaju robinje njene lepote i godina. Kod ove medijske slike se takođe sreće isti vid manipulacije kao i kod „kvazi-uspešne žene“, jer se slika te mlade zanosne žene postavlja kao jedina društveno prihvatljiva.

Žena u reklamama se plasira trostruko: kao proizvod, gde je ona ili mlada i poželjna, uz izuzetno izrazitu seksualnu konotaciju (reklame za pivo, stimulativna sredstva za muškarce...), i sami smo svedoci sijaseta reklama u kome je ona protagonista, i uvek dolazi uz određeni proizvod, neretko i kao nagrada muškarcu za pravi izbor; kao sredovečna domaćica kojoj određeni proizvod pomaže pri održavanju kuhinje, kupatila ili pranja rublja; i na kraju, ona treća grupa jesu „nezadovoljne žene“ koje ili imaju višak kilograma, rascvetale krajeve, ispucale pete. One će tek posedovanjem određenog proizvoda povratiti samopouzdanje i, u većini slučajeva, osvojiti muškarca svojih snova.

Ono malo žena koje istupe iz našeg strogog patrijarhata i stanu na neku od javnih funkcija ubrzo bivaju proglašavane nesavesnim roditeljima, slabim vođama, lošim političarkama... Uprkos zakonima o rodnoj ravnopravnosti i zastupljenosti žena u javnim ustanovama, nepisani je zakon da je njih i dalje najviše na jednom mestu – uz porodicu. A ova medijska će menjati uloge, „jer muškarci znaju zašto“.

Crkva, popovi i ostale "lagarije"

“Crkva predstavlja zajednicu hrišćana, sledbenika Isusa Hrista.“

Koja je vaša prva asocijacija na Crkvu? Da li su to sveštenici koji šire Reč Hristovu, ti smireni, na neki način uzvišeni mudraci. Ili možda korumpirane bradonje, totalno suprotni od onoga što predstavljaju?

Katolička, ili pravoslavna, svejedno koji prefiks ide ispred, meni se ne dopada slika koju vidim! A moja asocijacija kada čujem reč “Crkva” je:

“Institucionalizovana skup dogmi u vidu popmpeznijih zgrada koju vodi birokratizovana i strogo hijerarhizovana zajednica korumpiranih i devijantnih likova!”

Da, znam, možda sada mislite da sam “ateista”, antihrist, ali nisam, verujem u Boga, a ne u crkvu i popove, ne verujem da ću otići u pakao ako ne slavim slavu, ili ne ostavim deset dinara na ikoni u crkvi itd. Toliko je praksi koje morate da odradite da biste “osigurali mesto kod svetog Petra”, ali problem je što to ljudi ili rade iz straha od “Božije odmazde” ukoliko ne urade određeni obred, ili zato što to rade ostali, prosto mehanički.

Da li je to onda ona prava vera u Boga i u Njegove reči, ili jednostavno repetitivno ponašanje gomile? Da li su nam stvarno potrebni “darovi“ i posrednici kako bi nas Bog saslušao?

Samim tim što je hrišćanstvo napravilo mnoge kompromise i dozvolilo mnogim paganskim običajima da se inkorporiraju u razne verske običaje danas imamo razne „skoro zle svece“ koji će nas spaliti gromom ukoliko radimo, udaviti ukoliko se kupamo ili šijemo. Imamo svece raznih „fontova“, poput crvenih, masnih, podvučenih... Ali u našem poimanju „hrišćanstva i vere“ posebno mesto zauzimaju slave, nastale „u dogovoru“ sa starim paganskim bogovima, kao zaštitnici porodice. Da li će nas svetac zaštitnik više voleti ukoliko toga dana samo odnesemo kolač u crkvu, ili ukoliko „puknemo“ par stotina evra i pozovemo „kusato i repato“, a tog sveca i ne pomenemo?

Popovi, vladike i ostali „ljudi u crnom“ su tek posebna priča! Oni su i razlog zašto ljudi gube veru u Boga! To bi trebalo da budu ljudi koji su bezmalo askete, koji propovedaju život uzdržan od ovozemaljskih uživanja, da nama budu primer! Mislim da se ovi naši popovi trkaju sa katoličkim popovima koji će uraditi devijantniju stvar! Jedni se otcepljuju, drugi odlučuju o tome ko će da živi, a ko ne, treći vole male dečake, četvrti toliko kradu da ni sami nisu svesni koliko su se nakrali, peti su u tripu da su i svetovni i duhovni vladari ove zemlje, i „trpaju“ se tamo gde im nije mesto.... Ali poseban primer su ovi lokalni popovi, oni, naime, imaju posebnu tarifu za sve, od osvećenja vodice, do parastosa, i umeju da budu veoma uvređeni ukoliko im se ne „plati“ određena suma.

 Pitanje: od kad se vera naplaćuje i odakle njima pravo da naplaćuju istu?

Kultura, nacionalizam, diskriminacija

Kultura, nacionalizam i diskriminacija su danas posltale tri reči koje definišu koliko je neki narod napredovao od primitivne zajednice do demokratskog društva. Ali, da li postoji koncenzus oko jasne granice razumevanja ova tri pojma, ili se ona mešaju te danas imamo „neokulturu” koja podrazumeva diskriminaciju, nacionalizam kao osnovu (ne)kulture.

Nesvesno smo stvorili unificirani kulturni obrazac od kog se ne sme odtupiti. Oni koji unesu seme sumnje, ili se upuste u preispitivanje nametnutih dogmi smatraće se državnim neprijateljima jer će to biti napad na samo jezgro i kulturnu bit.

Slažem se sa mnogim filozofima koji smatraju da pod kulturom spada sve što je jedna nacija stvorila, što duhovno što materijalno, i kao takva predstavlja osnovno obeležje nacionalnog identiteta. Nacionalizam, pogotovo u Srbiji, se sve više meša i zamenjuje patriotizmom, koji je mnogo „pasivniji“ oblik nacionalizma. Po mom mišljenju nacionalizam se sve više udaljava od onog dobroćudnog privrženosti naciji, i približava ksenofobiji, i otvorenom iskazivanju mržnje prema onome ko je drugačiji. S druge strane, diskriminacija i nacionalizam uvek idu jedno  s drugim, s tim što diskriminacija sa sobom nosi širok spektar mržnje na svim nivoima. Diskriminišemo sve što “odstupa” od onog brutalnog bazičnog stereotipa koji nas okružuje.

Od straha da ne budemo diskriminisani, postajemo oni koji diskriminišu; svesno odbacujemo mnoga uverenja samo da bismo dobili društveno “amin” postojanju za koje se borimo u ovom bolesnom društvu. A kakvo je to društvo? Reklo bi se, bure baruta na staklenim nožicama, pri svakoj anomaliji i blagom povetarcu spremno da eksplodira i da uništi i ono malo prividnog ugleda koje ima.

Nacionalizam i diskriminacija predstavljaju glavni kamen spoticanja u ovoj zemlji i zahvataju sve generacije. Smešne su situacije u kojima naši vršnjaci brane ljude koji su ubijali nedužne ljude, a da pri tom nisu ni bili rođeni kada se to dešavalo, a opet o tome govore sa tolikim žarom, kao da su se borili u prvim redovima. U današnjem „urbanom rečniku“ nacionalizam predstavlja osnovu vaspitanja, tako da se podrazumeva voleti Kosovo iznad svega, mrzeti one koji su protiv Srbije (čak iako nisu). Diskriminacija podrazumeva stereotipizaciju svega oko nas. Znači, po „bontonu diskriminacije“ treba: pobiti sve homoseksualce, Rome, ženama dodeliti isključivo ulogu majke i domaćice; sve u svemu, treba biti neprijateljski nastrojen prema svima koji ne spadaju pod onaj klasičan srpski stereotip propisan od strane društva.

Problem leži u tome što su se ova dva pojma duboko ukorenila u naš kulturni identitet. Društvene, istorijske i razne druge okolnosti uticale su na ovaj fenomen koji je svojstven isključivo balkanskim narodima. Treba očistiti kulturu od tih pojmova kako bismo postali jedna zdrava nacija.

Na neki način i ne mogu da krivim srpsko društvo, koje se i ne razlikuje toliko od ostalih “razvijenih zapadnih društava” jer, u osnovi svakog društva je “zamišljeni neprijatelj” koji stvara, održava i jača vezu između sunarodnika. Nama su to, izgleda skoro svi naši susedi i “uvek-protiv-nas Amerikanci”, Amerikancima su to “globalni teroristi” željni anarhije i džihada. Sa slobodom mogu da tvrdim da smo mi i Amerikanci najdalje otišli sa “odbranom” od zamišljenog neprijatelja jer smo uspeli da od celog sveta napravimo lično naše, i samo naše neprijatelje koji nikada ne spavaju, uvek žele da nam napakoste i toliko su se infiltrirali u naše živote da bez njih mnogi više ne bi videli ni svrhu svog života.

Prvo treba krenuti od nas samih, trebalo bi da prihvatimo sve ljude oko nas onakvim kakvi su, a ne da ih delimo po boji, polu, orijentaciji ili veri jer ako drugi krenu našim stopama vremenom će nacionalizam postati benigni patriotizam, a diskriminacija će se sretati samo u rečnicima.