Mediji bi trebalo da nam prenose
informacije, i sliku o svetu onakvom kakva jeste, zar ne? Da li je tako? Da li
se ispod krilatice svih tih javnih servisa i komercijalnih medija da služe
narodu krije jedan opasan vid manipulacije? U ovom slučaju, mediji manipulišu
nama, usađujući nam poželjan obrazac ponašanja svojim sadržajem i to obično
stereotipizacijom marginalnih grupa, u ovom slučaju ženama. Kako izgleda žena u medijima?
„Kvazi-uspešna medijska žena“ ima
od 25 do 30 godina, ima muža i minimum dvoje dece. Obično je domaćica kojoj
nije žao diplome iznad šporeta, jer „žena mora da čuva decu“, a ukoliko i radi,
to su neki inferiorni poslovi koji i ne zahtevaju predugo napuštanje kuće i
ognjišta. Primer ovakve žene je danas
gotovo izumro, bar ove sa diplomom. Ova slika je najveća laž ujedno koju
serviraju mediji, i čini se kao 25-a slika nekog filma, jer je toliko retko
viđena u medijima, a opet se nameće svim ženama kao jedini društveno
prihvatljivi obrazac bivstvovanja u istom.
„Medijska žena žrtva“ je sredovečna,
od 40 do 50 godina, obično je žrtva nasilja u porodici, silovanja, krađe... One
su omiljene u medijskom diskursu, jer se time ističe moć muškog zaštitnika kao
takvog, i ženska nemoć i glupost, jer se akcenat tada baca na ženino ćutanje o
nasilju koje je trajalo, u nekim slučajevima, i više godina. A šta bi bilo da
je prijavila? Samo bi je svrstali u podgrupu marginalizovanih žena:
„raspuštenica“.
„Mlada, poželjna i sama medijska
žena“ je omiljeni medijski proizvod muške heteroseksualne publike, godine su,
čini se, nebitne. Ona njima nudi svoj proizvod: alkoholna i bezalkoholna pića,
vijagru, prehrambene proizvode... Muški deo publike će sam proizvod
identifikovati sa telom gotovo ogoljene devojke i podsvesno će kupovinom
proizvoda verovati da poseduju i devojku koja reklamira isti. Ova „mlada žena“
mnogo podmukliji manipulativni efekat ima kod žena, jer gotovo sve žene postaju
robinje njene lepote i godina. Kod ove medijske slike se takođe sreće isti vid
manipulacije kao i kod „kvazi-uspešne žene“, jer se slika te mlade zanosne žene
postavlja kao jedina društveno prihvatljiva.
Žena u reklamama se plasira
trostruko: kao proizvod, gde je ona ili mlada i poželjna, uz izuzetno izrazitu
seksualnu konotaciju (reklame za pivo, stimulativna sredstva za muškarce...), i
sami smo svedoci sijaseta reklama u kome je ona protagonista, i uvek dolazi uz
određeni proizvod, neretko i kao nagrada muškarcu za pravi izbor; kao
sredovečna domaćica kojoj određeni proizvod pomaže pri održavanju kuhinje,
kupatila ili pranja rublja; i na kraju, ona treća grupa jesu „nezadovoljne
žene“ koje ili imaju višak kilograma, rascvetale krajeve, ispucale pete. One će
tek posedovanjem određenog proizvoda povratiti samopouzdanje i, u većini
slučajeva, osvojiti muškarca svojih snova.
Ono malo žena koje istupe iz
našeg strogog patrijarhata i stanu na neku od javnih funkcija ubrzo bivaju
proglašavane nesavesnim roditeljima, slabim vođama, lošim političarkama...
Uprkos zakonima o rodnoj ravnopravnosti i zastupljenosti žena u javnim ustanovama,
nepisani je zakon da je njih i dalje najviše na jednom mestu – uz porodicu. A
ova medijska će menjati uloge, „jer muškarci znaju zašto“.
Нема коментара:
Постави коментар