Možda će ovo biti moj najdosadniji blog zato što sam ja danas najverovatnije najdosadnija osoba na planeti jer se nisam pomerio iz kreveta od kako sam zaspao sinoć, a možda će iz ovog i proizaći nešto inovativno i interesantno. Zakazali su mi svi vidovi dokolice, počev od fejsa i svih sajber vidova istog...toliko mi je bilo dosadno da sam počeo da rešavam ukrštene reči...znam, i ja sam se osećao kao da sam iz Srednjeg veka...
...i evo upravo dok ovo pišem palo mi je nešto na pamet...koji li će vid "komunikacije" koristiti moji unuci i njihova deca...da li će to biti neki transmisioni teleporter čestica, ili astralna projekcija...hmmm...bar mi je mašta još uvek uključena.
Nemaš šta ni da vidiš na TV-u ili da pročitaš u novinama, pa makar i on line izdanje, pošto nas već mrzi da odemo do najbliže trafike i kupimo novine i prepustimo se onom doživljaju ispijanja kafe i listanja novina, nego, da se vratim na temu, samo slušamo o umiranju i ratu, ovih dana, "mrtvu" trku vode Ejmi Vajnhaus vs. 92 mrtva Norvežana, pa kada na to dodate i oko 1000 "dužno-nedužnih" Libijaca, par mrtvih talibana u Avganistanu i još po neku nuklearnu ili neku drugu katastrofu, stvarno poželite da se probudite sutra i odete na posao, zar ne? (ako vas pre toga ne ubije krastavac ubica iz Španije, koji je poreklom iz Nemačke sa holandskom licencom). A gde su dobre vesti? Uspesi, dobra dela? Zvuči poznato? Ili je to jednostavno naša potreba da se sladimo tuđom tugom i nesrećom kako bismo zaboravili na sopstvenu...
Sada čitam poruku prijatelja iz Malezije koja glasi:
"Through you I feel that it is alright to be free and ignore the way the world sees us."
Hmmm...pa dobro, malo neozbiljnosti nije na odmet, i drago mi je da je neko tu "neozbiljnost" dobro prokomentarisao i izvukao neku pouku iz nje. Ne znam ni zašto pišem o ovome, sve mi leti levo desno trenutno, tak oda skačem "s cveta na cvet kao radoholik" što bi rekla jedna "ugledna" estradna zvezda sa naših prostora.
Razmišljam kako da se aktiviram...proveo sam godinu dana života radeći ništa, samo faks, stan i glupiranja. Treba mi nešto više, planiram posao, planiram da se aktiviram u AIESEC-u, već ću početi sa radom u on line novinama, nadam se uspešno, jer već imam neke planove kako ću i šta raditi, što je u neku ruku dobro jer pokazuje moju volju da radim i nadam se da neće ostati samo na "volji".
Kažu da su studentske godine najbolje i nezaboravne, i ja imam osećaj da moje godine prepuštam tom zaboravu, ali ne samo ja, mislim da je to slučaj sa većinom studenata u Srbiji, jednostavno smo nezainteresovani, ili nedovoljno motivisani da spoznamo sopstvene mogućnosti, jer većina radi po default šablonu da odradi samo ono što se zahteva, ništa preko, ništa radi sebe, samo onoliko koliko je dovoljno da se preživi.
Ne želim više da bacam ideje "na random", neka ovo bude kraj, a možda i uvod u gomilu besmislenih blogova koje ću pisati usled nervnog rastrojstva, no dobro, stay in touch people.... La revedere...paaaa :)
Нема коментара:
Постави коментар